06.04.2017.

6/7.

''Kad bi samo znala koliko je noći dozivalo tvoje ime,
Koliko je neuspelih krika van kontrole ostalo,
Hipnotisala bi me svojim stalnim prisustvom,
I zadržala u ormariću snova.
Ne bih da bežim;
Začetnik sam spomenara
I ljubitelj vina,
Podruma poljubaca.
Šta je sloboda?
Deset kvadrata ispunjenih srećom,
Nas dvoje, čokoladni kolač i čaj od đumbira,
Ubran u bašti na krovu života
Dok spava divljina...''

02.04.2017.

2.

Ta noć koja je skinula svu tvoju šminku
nek ti bude spomenik prisećanja na bol
u glasu što se više ni slomljen ne lomi.

Iskasapljena i oronula,
rušiš se u zidovima vremena koje ne može
ispraviti sve nepravilnosti tvog postojanja.

Stegnuta pojasevima tuđih navika
tražiš održanje sna u drugačijoj stvarnosti,
u mislima, bez prisustva.

Zar golotinja i strast može zasititi glad
i žeđ nezasićene polovine?
Oštrice njegove prošlosti zadale su ti ožiljke.

Teret se prosipa po tebi
kao kamenje srama
besramnog čoveka.

17.03.2017.

mart.

Molio sam svemir za čudo još od septembra.
Preklinjao sam
da ne osećam vise ruke,
u svojima,
na vratu,
u kosi.
Krivio sam Balaševića
i nekolicinu rok bendova
za mnogo toga što mi se desilo u životu,
jer ništa nije bilo kao u stihu.
Svega sam se odricao.
Svega što sam tako žarko onomad želeo.
Mnogo sam krivio Kapora,
zbog onih reči
o tome šta ostaje posle ljubavi.
Kako je mogao reći da na kraju ne ostaje ništa?
Kako ništa kad je meni posle tebe sve ostalo?


Stariji postovi