17.03.2017.

mart.

Molio sam svemir za čudo još od septembra.
Preklinjao sam
da ne osećam vise ruke,
u svojima,
na vratu,
u kosi.
Krivio sam Balaševića
i nekolicinu rok bendova
za mnogo toga što mi se desilo u životu,
jer ništa nije bilo kao u stihu.
Svega sam se odricao.
Svega što sam tako žarko onomad želeo.
Mnogo sam krivio Kapora,
zbog onih reči
o tome šta ostaje posle ljubavi.
Kako je mogao reći da na kraju ne ostaje ništa?
Kako ništa kad je meni posle tebe sve ostalo?

04.02.2017.

4.

''sada,
kao nikada prije,
želim da ti saspem u lice
sve istine koje sam ćutala
sve snove koje sam sanjala
sve greške koje nisam napravila
a za koje sam osuđivana,
odbačena,
upirao si prstom u mene
kad god ti se prohtje
vječita meta tvojih zlobnih strijela
nisi ti nikakav čovjek
ma koliko se ja trudila da ne kvarim
idealnu zamisao o tebi
koju godinama brižno čuvam..."

02.02.2017.

2.

Ako ikada odem
bez zvuka i zapisa
iznenada
kao što sam se i pojavio
neka ti lice ostane suvo
kao besprekorna
letnja zvezda
neka ti se uglovi usana
izviju na najlepši način
znan čoveku
kada razmišljaš o danima
koje smo delili
pod šatorskim krilom neba
Ako ikada odem
bez zagrljaja
bez telefonskog poziva
u najumornijim časovima
noćne straže –
ne plači za mnom
ne navlači tugu na svoje oči
tvoje suze će biti kapi kiše
na mom putu
tvoja žalost
tmurni oblak nad mojom glavom
a meni treba
svetlosti koliko može
zato pevaj
igraj
pij
voli
razbijaj
neka moje ime izleti
iz tebe
samo kada je život jak.


Stariji postovi